Rasprava o politici indulgencije Čini mi se da je problem ljudske iscrpljenosti, kao i dotrajavanja svih kapaciteta i resursa za mišljenje i delovanje u srpskoj politici, star koliko i primarna situacija koja ga je generisala – uspon i dolazak Slobodana Miloševića na vlast i krvavi ratovi za teritorije koje su usledili. Nekako, ruku pod ruku sa tim manirom navikavanja na permanentno stanje rata, dugogodišnjeg moralnog i svakog drugog kolapsa, usled svih provizornih kriza, uzmicanja i egzila, išli su i famozna politička apatičnost, utučenost, bezvoljnost, sva ta stanja kojima smo navikavani na trpljenje dok bi svaki naredni razorni talas bio preplavljući i utapajući, puštajući nas da plutamo u sopstvenoj devastaciji. Tako su se, permanetno bacani ideološkim talasima, indukovano potkapacitetni za rasuđivanje i delovanje, mnogi (malo)građani prilagođavali na novo političko vjeruju, te trajno oglašavali već potrošenima za mogućnost političke akcije. Čovek, nacionalno svrstan i opredeljen pre svega, dresirao se raznim metodama samopoštede, učio se da zaćuti kad je bilo potrebno, zatečen, nemušt i nem na „pravom mestu“ i u „ključnom trenutku“. Mnogi su se, tom linijom izuzeća koja se krila u zgodnoj laži o našoj (vekovnoj) iscrpljenosti, prepuštali sveprožimajućoj utrnulosti i neosetljivosti bića, otvrdlog poput neprobojnog oklopa i isprečenog pred drugim ljudskim bićem, koje je zvalo upomoć. Čovek, nacionalno svrstan i opredeljen ...