Vlast nemoćnih „Moć i nasilje su u suprotnosti: gde jedno vlada, drugo je odsutno”: formula je do koje u svojoj knjizi O nasilju (1970) dolazi Hana Arent. Iako ne spori da svaka država jeste instrument nasilja kojim komanduje vladajuća klasa, ona zaključuje da se „moć vladajuće klase ne sastoji od nasilja, pa ni od oslanjanja na nasilje, već da moć vladajuće klase leži u njenom mestu u društvu, a pre svega u njenom mestu u procesu proizvodnje.”1 Organizovanje procesa proizvodnje jeste i glavni društveni zadatak vladajuće klase – što je ona uspešnija u organizovanju proizvodnje, njena je moć veća, unutarnje kontradikcije manje zaoštrene, a pribegavanje nasilju manje izvesno. Ako se može tražiti glavni razlog rapidne akumulacije moći Srpske napredne stranke od njenog dolaska na vlast, onda je to upravo bio fijasko prethodne, „demokratske”, vlasti da organizuje proizvodnju. Društvene kontradikcije su se tada nagomilale a demokratska vlast, kako joj i doliči, nije ni pomišljala da upotrebi silu da obezbedi održanje na vlasti i zameni vlastitu nemoć nasiljem. Upravo ove dve „slabosti” prethodnoga vakta, postale su centralne karakteristike naprednjačke vlasti: ona je s jedne strane „robusno” nastupila u pokušaju da organizuje proizvodnju (i stvorila ideološke fetiše kroz slogane „otvaranje novih radnih mesta”, „Srbija stvara”, „ekonomski tigar”, itd.) a s druge ...