Jedan od prvih trenutaka mog ličnog susreta sa „baukom politike“, bio je onaj đački, srednjoškolski. Dakako, i pre tog trenutka, tokom cele osnovne škole, postojale su eksplicitne manifestacije zvanične politike ritualno uvedene u svakodnevicu nas đaka, od vezivanja đačke marame, zaklinjanja da ćeš biti marljiv i radan pionir, do propagandnog evociranja lika i dela druga Tita i partizanske borbe, kroz prigodne pesmice i recitacije. Međutim, tek u srednjoj školi, ukazao se prvi put određeni raskol između političke svakodnevice 90ih koja je sve više postajala paralelni para-univerzum svakovrsnih oblika političkog nasilja, i škole kao ustanove koja je trebalo da predstavlja, dakako sasvim simulirano i fingirano, primer određene očuvane „normalnosti“ odrastanja. Reklo bi se, uprkos svemu, pa i toliko nasušnom zdravom razumu koji je još mogao da došapne i dojavi, onome ko je bio u stanju da sluša i čuje, da sve baš nije kako treba, da nismo dobro i u dobru (sa sobom i drugima), i da nećemo to ni biti/postati. Škola je bila upravo idealno mesto ozvaničenog poricanja i potiskivanja, u ime lažnog, i dalje propagiranog boljeg sutra, u ime naših već proneverenih i potrošenih sadašnjosti i budućnosti. Roditelji su, u svom maniru, hteli da me – da bi me sačuvali od monstruoznosti političke svakodnevice koja je pokazivala svoje nacereno ...