Očekivati od ljudi, koji nemaju ni najmanje pojma o tome šta je res publica, javna stvar, da se ponašaju nenasilno i da racionalno raspravljaju o stvarima interesa, nije ni realistično ni razumno.[1]   Nasilje se javlja kada je moć ugrožena. Moć kao glavna odlika zajednice koja deluje u saglasnosti svih njenih članova, tačnije grupe ljudi koja se dogovori oko nečega i koja se povodom te odluke drži zajedno. Tako je pisala mudra Hana Arent, dodajući da za razliku od moći nasilje ne rađa ništa. Ono je slepa ulica. Dakle, nasilje i moć zajednice se međusobno potiru – tamo gde jedno vlada drugo je odsutno. Nasilje može da ugrozi moć, a pri tome je potpuno nesposobno da je stvori. A ono je, nasilje, instrumentalnog karaktera i uvek se odvija uz pomoć nekog sredstva. Šta je to sredstvo a da nije oružje jer ovde nije reč o ratu i „moći države“, već, kako smo rekli, o moći zajednice naspram nasilja u njoj? Zadržimo se kratko na terenu vlasti. Kako je Arentova tvrdila u vreme kada je pisala, ako se moć i nasilje izjednačavaju to ima svoju osnovu u tome što se vladavina shvatala kao dominacija čoveka nad čovekom pomoću nasilja. I daje primer okupacije: ako strani osvajač vrši invaziju nad nemoćnom ...