ANALIZE  Nikola Đoković Objavljeno: 10. 02. 2023.

Život bez ljudi – o jednoj dugoj usamljenosti

Jedna od večnih (i večitih) pritužbi i žalopojki, jedan od tužnih, a izgleda tako nasušnih, decenijskih refrena/napeva ove sredine je da nema ljudi, odnosno da nema dovoljno ljudi. Taj izraz se može po potrebi proširiti, uopštiti, ili pak suziti, s obzirom na to da je već postao određeni politički i aktivistički kolokvijalizam, opšte mesto svih naših defetističkih vajkanja, svih međusobnih optužbi i moralistički sročenih primedbi/pridika, kako političkih tako i opšte-životnih. Ova sentenca, sažeta u svojoj kondenzovanoj beznadežnosti, u sopstvenoj trivijalnosti, zapravo još više implicira i podstiče na dopunu onim prećutanim (neizgovorenim).

Ja sam samo jedan od mnogih – a odrastao sam i sazrevao za vreme zločinačke Miloševićeve ere – koji je stasavao sa tom grčevitom bojazni, sa tim lošim predosećajem, da eto, naime, „ovog puta“, na „ovim i ovakvim“ protestima opet neće biti ljudi. Da zbog nedovoljnog broja ljudi ni ti, ni neki drugi, naredni protesti neće uspeti. A bilo je mnogo tih i takvih protesta. Malih, minornih, jadnih, zatvorenih u sebe, pogruženih na suncu i kiši. Oni su se odvijali u senci onih drugih, znantno slavnijih svojih dvojnika, koji su ipak bili masovni i „omasovljeni“, pa i ukazivali sopstvenom silinom i snagom na mogućnost jedne nade koja će se u jednom trenutku, verovalo se, morati da pomoli na horizontu.

Svi protesti tih 90ih su, međutim, i pored verovanja u sopstvenu snagu i veličinu, patili od senke koja je vrebala, od mogućnosti komunikacijskog kraha, implozije i urušavanja.

Oni, „pravi“ ljudi, kojih je uvek bilo na gotovo svim protestima, bez diskriminacije, pa tako i na onim pretežno nedostojnim da se nazovu imenom prave pobune, bili su zabrinuti zbog toga što su rano počeli da uviđaju da im slabo ko izražava onaj lični, najvlastitiji glas, da im slabo ko prihvata „unutrašnju“ rezonancu, eho i odjek. Nedostajalo im je neko neimenovano pogonsko gorivo.

Upravo zbog toga što nikada nije došlo do antiratnog konsenzusa svih bitnih aktera, svih vidljivih i „nevidljivih“, manje ili više rasejanih i raštrkanih, atomiziranih glasova, istrajnih u svojoj singularnosti, u svojoj neglasovitosti, taj vapaj se vremenom sveo na zalutalo izgaranje u „nultoj tački“ društva i društvenosti, kao svojevrsni „zaostali“ stvarnosni negativ ili dispozitiv.

Vlast ih u svojoj svemoći, te i takve ljude, nosioce tih i takvih glasova, najčešće ne bi ni uračunala, ni uzela za ozbiljno, za pretnju. Ta vlast bi se možda oglasila, sa RTS-a, povodom datog „incidenta“, sasvim protokolarno, ignorantski i unisono, omalovažavanjem svih okupljenih, kao „šačice provokatora i stranih plaćenika“. Ako bi se uopšte i oglasila, to jest. Najčešće bi prećutala, kao što je prećutala nebrojeno puta sve one istinske antiratne apele, koji su ostali sa druge strane čujnosti, tek golicajući njeno oguglalo uvo. Upravo zbog toga što nikada nije došlo do antiratnog konsenzusa svih bitnih aktera, svih vidljivih i „nevidljivih“, manje ili više rasejanih i raštrkanih, atomiziranih glasova, istrajnih u svojoj singularnosti, u svojoj neglasovitosti, taj vapaj se vremenom sveo na zalutalo izgaranje u „nultoj tački“ društva i društvenosti, kao svojevrsni „zaostali“ stvarnosni negativ ili dispozitiv.

Onda kada sam počeo politički i emotivno da sazrevam, moj sluh je počeo svestranije da se odaziva na taj sabotirani vapaj. Tada sam i sam (još uvek više samotan nego usamljen) počeo kritički da se obazirem oko sebe u potrazi sa pravim sagovornicima, uprkos toj duboko zakopanoj, nihilističkoj sugestiji, toj duboko zapretenoj pretpostavci da „nema ljudi“, da ih neće ni biti. Mislim da je prelomni trenutak u tom bolnom ali upornom nastojanju, bilo osvešćenje situacije da nisi „na ti“ sa većinom „oko sebe“, da ne govorite istim jezikom. Da nema zajedničke artikulacije ni rezonance. Da dijalog o sustavno prećutanim stvarima niti postoji, niti će ikako biti otvoren. Uvideo sam i da su oni sa kojima sam zajedno bio na barikadama, sa kojima sam podelio nekoliko trenutaka varljive katarze, misleći da su to ljudi za kojima sam sve vreme tragao kao za drugom obalom, „čeznući samo za čežnjom“, po rečima Predraga Lucića, „da obala na kojom sanjam, bude mi ta druga obala“, zapravo tajno ili otvoreno čeznuli za nečim sasvim drugim. Sanjali su, tako, oni, „novu“ podelu vlasti, partokratsku preraspodelu u kojoj bi zadobili i zaposeli sve poluge moći, nastavljajući utabanim stazama svojih prethodnika, svojih zapravo, manje ili više tajno snevanih saveznika.

Najveći usamljenik neuspele revolucije, koji ni statistički ni ideološki nije imao kraj sebe dovoljno ljudi za temeljnu reformu sistema, bio je svakako Zoran Đinđić, onaj u koga je na kraju pucao metak navigiran od „odmetnutog dela“ države, državnih službi i paramilitarnih organizacija.

Peti oktobar 2000. godine, kao primer jedne izneverene revolucije, pokazao je – uz vidnu spoznaju da nije bilo i da nema (dovoljno) ljudi da bi se, na razvalinama starog, začelo nešto novo – još i da postoji usamljenost koja je sveprožimajuća, kako modus operandi tako i modus vivendi. Da ta i takva usamljenost žilavo opstojava i preživljava političke potrese, premrežavajući, poput paučinaste mreže, u varljivom spokojstvu izolacionizma, čitavo društvo, od vrha do dna. Tako se u svaku najintimniju misao svakog suštinski usamljenog subjekta uvlačila spoznaja o zarobljenom društvu, zarobljenih institucija. Ili bilo koja druga kvalifikacija iz terminološkog asortimana kojima se opisuju nedovršene države i društva, kao i nerealizovane demokratije.

Najveći usamljenik neuspele revolucije, koji ni statistički ni ideološki nije imao kraj sebe dovoljno ljudi za temeljnu reformu sistema, bio je svakako Zoran Đinđić, onaj u koga je na kraju pucao metak navigiran od „odmetnutog dela“ države, državnih službi i paramilitarnih organizacija. Taj metak je potekao, iza kuloara, takođe i od najvećeg dela javnosti koja je sklopila tada svojevrstan pakt, ubitačni i ubistveni konsenzus. Atentat se nije odigrao kao poslednji čin, pre nego što je temeljno izvršena opsežna priprema za trenutak u kome će taj čin pasti na plodno tlo jednog prećutnog dogovora koji se završavao, kao i svaka totalna koreografija, rezigniranim sleganjem ramena u znak determinističkog prihvatanja jedne „neminovnosti“. Sve pre tog okretanja leđa imalo je zadah tog otuđenja, pri kom je dati usamljenik postao apsolutno izolovan i prokazan, jedna potpuno atomizirana pojava, svedena na društvenu anomaliju koju treba što pre eliminisati iz poretka stvarnosti, kako bi smo se „vratili sebi“. Time je jedan pogodbeni, palanački provizorijum samo nastavio tamo gde se stalo, sanjajući svoj unisoni, kolokvijalni, monomanični san, u kome svejedno, nije bilo ljudi.

Ovaj manifestni primer bespomoćne i tragične usamljenosti čoveka kome se sustavno izmiče tlo pod nogama, prelamao je, i još uvek prelama, svoju dugačku, tegobnu senku, na ostatak društva, u pravcu takozvanog običnog čoveka, u prostoru-vremenu koje je ostalo petrifikovano u nultoj tački.

Kada ne postoji povezanost sa drugima, gubi se svaki preduslov za postojanje sopstvenog glasa.

Zavera nije neki paranoidni plan koji se objašnjava tajnim centrima moći. Postoji orkestrirana zavera ćutanja, politikantska i karijeristička zavera nezameranja, kao i sve što prati te načine ostajanja i opstajanja u gomili (u kojoj, po rečima Miroslava Krleže, „smrdi ali je bar toplo“), kao i na vlasti, ovih godina, kao i pre. I uz sve te oprobane i znane metode odijuma i ostrakizama, još uvek, svejedno, postoji i taj nekakav, neodustajući pojedinac, čiji je glas razvlašćen od mogućnosti rezoniranja sa okolinom, a koji govori uprkos toj razvlašćenosti. Odjek tog usamljenog glasa je već unapred ublažen, slomljen, zataškan ili pripitomljen. Ono izgovoreno se uporno, kao u nekakvom košmaru, pretvara u neme beline, rasipa u beznađe, još pre nego što je govornik završio svoje obraćanje drugome, baš onog trenutka kada je oblačić nad njegovom glavom trebalo da emanira dovršen iskaz, zaokružen smisao. Iako egzistira u svetu, taj usamljenik, sa svetom nije više u bilo kakvom sporazumnom, dobrovoljnom ili iznuđenom dijalogu, budući da je onaj drugi, čovek koji je trebalo da shvati i prihvati njegovo postojanje i izlaganje, da primi k znanju njegovo svedočanstvo, sasvim pribrano uzmakao, okrenuo glavu na drugu stranu, u ležernom gestu sleganja ramenima, u dobro poznatom maniru „šta me se tiče“. Ili je taj drugi, dovoljno je samo zamisliti to trajno uvređeno lice, zavapio kontra-argumentom razornog krika, sasvim proračunato naštimovanim na animalistički, predverbalni racio. A sve to, kako bi se kakofonijom, bukom ili pretnjom (od dalje odmazde) presrela i preduhitrila snaga iskazivanja istine jednog uvida, koji tako završava u ambisu onog neizrečenog, time i nespoznatog.

Kada ne postoji povezanost sa drugima, gubi se svaki preduslov za postojanje sopstvenog glasa. To je dobro poznata lekcija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nestaje, sa tim, i sam temelj društvene artikulacije.

To stanje bez rezonance, u kome su reči bez odjeka, kao da su sve od najporoznije materije, zapravo je dobro poznati temelj na kome se zida onaj stari poredak totalitarne stvarnosti. Hana Arent je, u svom magnum opusu Izvori totalitarizma, obimno pisala o simptomu totalitarne usamljenosti. Arent je primetila da je stanje društvene usamljenosti i izolacije povezano sa gubitkom osećanja i spoznanja vezanih za uobičajeni common sense, za elementarni doživljaj zajedništva i pripadanja.

Da bi predstavila ekstremizam zapadanja u stanje usamljenosti kao jedne vrste potpune napuštenosti, ostavljenosti od sveta, Hana Arent poseže za razdvajanjem stanja biti sam od stanja biti usamljen:

(…) u samoći ja sam “sama sa sobom”, zajedno sa sobom, i zato sam “dva-u-jednom”, dok sam u usamljenosti zapravo jedna, napuštena od svih. Sve mišljenje, u strogom smislu, odvija se u samoći, ono je dijalog između mene i mog ja; no, ovaj dijalog dvoje-u-jednom ne gubi dodir sa svetom drugih ljudi, mojih sa-ljudi, zato što su oni predstavljeni u onom ja s kojim razgovaram u mislima. Problem samoće sastoji se u tome što su ovom dvoma-u-jednom potrebni ostali kako bi ono opet postalo ono celovito jedno, jedna nepromenljiva individua čiji se identitet nikako ne može pomešati sa nekim drugim. Potvrda mog identiteta u potpunosti zavisi od drugih; a upravo ona velika spasiteljska milost društva ljude koji su sami čini ponovo “celima”, spasava ih od razgovora u mislima, u kom je čovek uvek sklon dvosmislenostima, ponovo uspostavlja identitet koji mu omogućava da govori jednim glasom jedne jedinstvene ličnosti.¹

Stanje u kom više „nema ljudi“, osim što možda svojom rezigniranošću, u trenutku potpunog očajanja, izriče jednu pasivno-agresivnu presudu društvu i onome što nazivamo društvenim ugovorom, upućuje još više na gubitak ovog subjekta izricanja, koji ostaje sa svih strana sabotiran, opsednut i opasan zidovima kobne usamljenosti, koja ga potire i svodi na statističku grešku, na atomizirano stanje bestežinske levitacije. Nekada, baš kao i sada, kad god ono što se zove totalitarnom situacijom izolacije ponovo zavlada čitavom postojećom stvarnošću.