Politički zalog nepozvanih
Right is right even if no one is doing it.
St. Augustine
Wrong is wrong, no matter who does it or says it.
Malcolm X
Samo mrtvi ljudi su izvan opasnosti.
Radujte se. Nemojte se bojati.
Dž. Karahasan
*
Politika nije svodiva na potvrđivanje realnosti ili svima očiglednih istina, kao što je ona da „nema (dovoljno) ljudi“ (nasleđe melanholije levice), te da nam danas za delanje i promene nedostaje „kritična masa“ i sličnih iskaza koji – uostalom – i nisu realni.
*
Tek uvođenje reza u opšteprihvaćeni „režim istine“ može biti jedna politika.
*
Koliko ljudi je dovoljno ljudi? Poznato je koliko potpisa (novca) je potrebno da se registruje stranka, koliko, pak, treba da se „pređe cenzus“, ali ni jedna ni druga brojka nisu nužno zalog bilo kakve politike, premda jesu garant potencijalnog participiranja u vlasti.
*
Perpetuiranjem iskaza da „nema ljudi“ bezbedno ostajemo na terenu kalkulacije, statistike kao nove religije, prikupljanja podataka i brojki kojima se ispituje javno mnjenje – ta dobro poznata strategija svakog politikanta.
*
Kao da je mnjenje moguće zahvatiti kašikom, a potom destilovati u politički program – mada znamo da (nam) takve estradne tautologije rade (o glavi).
*
Onaj ko kaže da „nema ljudi“ rekao je da tretira ljude kao avans političkog mišljenja i delanja, da se njegovo političko biće budi tek u saglasju sa drugim ljudima i da ne sme prvi izgovoriti ono što već ne sluti da i drugi misle.
*
Ako se i usuđujemo da kažemo „mi“, reći ćemo da se naši saborci ne nalaze u mnjenju. Prema tome, nećemo ih tamo ni tražiti.
*
Da dovoljno ljudi ima, da oni mogu da se okupe, svi smo videli, viđali i viđamo.
*
Dakako smo i bili među njima, bili smo vinovnici ili saučesnici, čak i onda kad smo slutili da je naše prisustvo i saglasnost sklopilo ništa drugo do savez sa praznim označiteljem hinjene „solidarnosti“, omražene „građanske dužnosti“.
*
Bili smo među onima kojih nema, bilo da smo istinski verovali u neku ideju ili smo, pak, hteli i mislili pojmovno drugo u odnosu na ljude sa kojima smo kanili stremiti ka zajedničkoj i boljoj budućnosti.
*
Evo reči za saplitanje. Okupljanje kao zalog (bolje) budućnosti. Zašto ne sadašnjosti? Kada smo se to prepustili milosti neodređenog trenutka koji će nastupiti i rešiti nas sadašnjosti u kojoj smo, pak, kadri založiti se i misliti zajedništvo, rešavati crux tog, ma i nemogućeg, zajedništva, jer nas se ubeđuje da je nategnuti konsenzus uvek politički bremenitiji od nesuglasnosti?
*
Neko je uporno bivao prisutan da bi s prvim njegovim odsustvom nalik na odustajanje rekli: eto, niko više neće da se bori! Svi čekaju drugoga.
*
Sve dok se ljudi okupljaju samo zato „da bi ih bilo dovoljno“, oni će se tom logikom neminovno osipati i nestajati.
*
Bilo je i onih okupljanja koja su težila prošlosti. Želela su da je restauriraju, pa čak i da je oslobode istoričnosti. I bilo je ljudi koji su svojim telima dali legitimitet takvoj jednoj ideji, ili su im tela za te potrebe bila oteta.
*
Uviđamo da je nesretan iskaz „nema ljudi“ po mnogo čemu sličan paroli glasača „da mora da se glasa“, o čemu je već bilo reči. Oba su pomalo kukavička i manipulativna i liče na konstatacije trgovca kako danas nema kupaca.
Čak i da su istinita, u oba slučaja, baš onda kada iz sve snage pozivaju na političko učešće, upravo tada proizvode ništa drugo do apolitičnost.
*
Brane li se onda oni koji se poštapaju konstatacijom da „nema ljudi“ ili se njome samo teše?
*
„Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi.“1 Da li se onda onaj koji kaže „nema ljudi“ buni, žali, ili se sam (od ljudi) sklanja? I kakvoj istini on stremi?
*
Svojevrsno odsustvo zajednice jeste paradoks i izazov političkog, ali kako prići čoveku koji vas poziva tako što vam kaže da mu niko ne dolazi?
*
Možemo li na svoja pleća preuzeti teret straha čoveka koji se boji da je sam i zauvek napušten, ali u tome ne vidi poraz svoje politike, već naše stajanje na putu promeni i, naposletku, osujećenje političkog učinka koje svako od nas svojim neprisustvom iznova proizvodi?
*
Budući da smo neprekidno i protiv svoje volje ideološki interpelirani, možda se svesno politički možemo odazvati tek kao nepozvani.
—
1 Rečenica iz romana Zaslepljenost, Elijas Kaneti, prev. Branimir Živojinović.
—
Ilustracija: GKP/Bilten STANAR
—
Povezani tekstovi:
GKP – O ljudi moji, nema ljudi
Branka Ćurčić – Moralistička imaginacija politike
Željko Popović – Šta da se ne radi – politika iznad apatije i aktivizma
Zoran Gajić – Muka po aktivisti
Sylvain Lazarus – Politički subjekt
Nikola Đoković – Život bez ljudi – o jednoj dugoj usamljenosti
