Nomen est omen


           
ANALIZE  GKP Objavljeno: 28. 11. 2022.

Reč STANARA – povodom novog broja Biltena

Naše uzemljenje su lokalne politike na kojima kao udruženi građani radimo poslednjih deset godina. Na lokalne politike smo uvek gledali kao na političko pravo ljudi na neposredno učešće u političkim procesima. Međutim, u završnici ovog dugog perioda, vidimo da su one postale deo reprezentativnih politika i programa novih političkih pokreta i partija koje danas deluju i iz parlamenta. Lokalne građanske inicijative su postale ustupak vlastima i deo parlamentarnih i partijskih politika, a ne političkih procesa u kojima se ostvaruju prava i slobode građana da se autonomno udružuju, okupljaju, organizuju i nešto predlažu iz svoje, lokalne, perspektive. Borba za preživljavanje je nadvladala političko pravo čoveka da učestvuje u politici ne samo preko svojih izabranih predstavnika, već i nesposredno, što je svakom građaninu i građanki Srbije još uvek garantovano zakonima ove zemlje i dokaz političkog kapaciteta ljudi koji su stvarali norme očuvanja i naših političkih sloboda. Međutim, dobro znamo da se zakoni ne moraju poštovati, štaviše, toleriše se, pa i poštuje njihovo kršenje, ili je, pak, dovoljno, što je ovde slučaj, da se izborena prava ljudi samo ostave po strani, pa da i sami građani napuste duh zakonâ koji garantuju njihove slobode.

U ratno vreme, a ono je već dugo takvo, lokalni rakurs o kojem je ovde reč predstavlja i naš pristup politici mira kojom danas iz građanske, civilne, perspektive posmatramo i pitanje priznanja nezavisnosti Kosova.

Međutim, od lokalnih politika vanparlamentarnog sistema ipak je nešto preostalo. Preostao je lokalni rakurs, odnosno lokalni pogled i na globalna pitanja u ime kojih nam se obično oduzima reč. Ta perspektiva je nastavak naše borbe za našu političku emancipaciju i mi se ujedno pitamo šta će preostati, kakav ćemo demokratski život voditi dobrovoljnim odustajanjem od stečenih prava i sloboda, odnosno svođenjem rešavanja krupnih političkih pitanja samo i isključivo na politiku vlasti. U ratno vreme, a ono je već dugo takvo, lokalni rakurs o kojem je ovde reč predstavlja i naš pristup politici mira kojom danas iz građanske, civilne, perspektive posmatramo i pitanje priznanja nezavisnosti Kosova.

Ono što možemo da vidimo je da i ovim pitanjem danas dominira politika vlasti kroz uređenje tehničkih, administrativnih i upravnih pitanja koja čine tzv. proces normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. Ma koliko ona bila značajna za svakodnevni život ljudi, među njima nije i pitanje koje bi i danas, a možda naročito danas, trebalo da je prvo na stolu. Prema našem mišljenju, prvo i najvažnije pitanje je pitanje političke slobode da se kaže da je Kosovo pošteno i pravedno priznati. To je pitanje koje moramo moći postaviti jer se tiče očuvanja političkih prava i sloboda nas koji danas živimo u Srbiji. A kao što možemo da vidimo i posvedočimo, to pitanje danas ne postavlja ni jedna parlamentarna partija niti pokret. Svima su puna usta reči o uslovima i dostojanstvu života Srba na Kosovu, ali o emancipaciji i kapacitetu ljudi da samostalno donose odluke o tome kako će živeti ne čujemo ni reči.

To su ustupci o kojima govorimo i oni se prave u nadi da će biti zbrinuti i zaštićeni ukoliko se odreknu svojih političkih prava.

Oliver Ivanović je upozoravao na to da Srbi moraju biti autonomni i slobodni najpre od Beograda, kako bi se izborili za svoj politički položaj na Kosovu, koje je autonomnom i slobodnom voljom i borbom proglasilo nezavisnost. Međutim, „proces normalizacije“ odnosa svodi politička prava i slobode ljudi na život izvan politike. Štaviše, ljudi ili ne uviđaju da se njima na taj način svesno manipuliše ili i sami pristaju na političku diskvalifikaciju. To su ustupci o kojima govorimo i oni se prave u nadi da će biti zbrinuti i zaštićeni ukoliko se odreknu svojih političkih prava.

Dominantni diskurs politike vlasti, domaće i međunarodne, vođen je principom da ništa ne mora biti kao što jeste, odnosno, vođen je tumačenjem političke situacije isključivo iz perspektive vlasti kao jedinog i prvog poznavaoca stanja stvari. Vlast se nudi kao jedino mesto politike, i to je globalno stanje stvari koliko i globalni efekat našeg lokalnog političkog života. No ono što je nama potrebno, to je jedna anarheologija, kako je Mišel Fuko imenovao postupak kojim se pristupa mišljenju vlasti. Parafraziramo: to je stav da najpre sebi kažemo da nijedna vlast nije neupitna i neminovna i da zato nijedna ne zaslužuje da bude odmah i prihvaćena. Nema, kaže on, inherentnog legitimiteta vlasti i ni jedna ne počiva na pravu i nužnosti, već svaka vlast počiva isključivo na kontingenciji i krhkosti nekakve priče. Pitamo se zato, gde smo mi kao ljudi koji takođe umeju pripovedati?

Ono što je naš, ali ne i samo naš problem, to je da upravljanje možda više nije ono što vlast čini. Pre će biti da je vlast snalaženje na mestu moći sa kojeg se vlada ljudima i da je vreme upravljanja za nama. Ovo što se danas događa, globalno ratno i pandemijsko stanje, ekokatastrofični je scenario u kojem vodeću reč imaju pripovedači kao što su Tramp i Putin. Ljudi koji ne mare ni za globalno, ni za lokalno, ljudi kojima je uprava dosadan i težak posao koji se nikada i nisu trudili da urade. Očekivanja da se sa „tramputice“ vratimo na utaban put otpadaju i valja nam, najverovatnije, krenuti kroz prašumu kompleksnosti sveta u kojem se roje i bujaju alternative koje pronalazimo iz nužnosti ali ih još uvek ne osvešćujemo i kao politike. Taj put je uvek put po zemlji i zato lokalan.

Diskurs „konstruktivne dvosmislenosti“ koji će po svemu sudeći preći u govor „aktivnog neprotivljenja“ ulasku Kosova u međunarodne institucije, nije politika na strani ljudi jer sa ljudima računa kao sa neprijateljskim okruženjem vlasti.

Ako je diplomatija, kako je Latur pisao, „govoriti dobro nekome o nečemu do čega je tom nekom veoma stalo“, onda smo u problemu i sa njom, jer Srbima je, po dimplomatama, stalo do toga da Kosovo nikada ne bude nezavisno, a kosovskim Albancima da se sa Srbima etnički razgraniče i teritorijalno. Kurtijeva opozicija na Kosovu u njemu vidi lošeg pregovarača jer insistira na pravnoj državi i pokrajinskim granicama Kosova bivše Jugoslavije, tako da ono do čega je njemu stalo nije predmet diplomatskog govora, ali bismo bar mi sa zemlje, kao ljudi iz lokala, u tome mogli tražiti razloge Kurtijeve jednostranosti, nepoverenja i isključivosti.

Diskurs „konstruktivne dvosmislenosti“ koji će po svemu sudeći preći u govor „aktivnog neprotivljenja“ ulasku Kosova u međunarodne institucije, nije politika na strani ljudi jer sa ljudima računa kao sa neprijateljskim okruženjem vlasti. Cilj „konstruktivne dvosmislenosti“ je bio da se ljudi ne otuđe od procesa normalizacije. No svakome ko misli politički jasno je da je cilj takve politike da se ljudi otuđe od političkog prava i slobode da se sami uključe u politički proces pregovaranja o međusobnom priznanju Kosova i Srbije i slobodno iznesu svoje mišljenje, čak i kada misle da je nezavisnost Kosova potrebno priznati.

Utisak je da je pristup problemu odnosa Kosova i Srbije relaksiran u smislu da ni iz domaće niti iz međunarodne javnosti više ne dolazi zahtev za jasnim i nedvosmislenim međusobnim priznanjem nezavisnosti, kako je to ranije bilo formulisano. Rat u Ukrajini, koji i dalje traje, novi je kontekst i iz njega se generišu uslovi promene međunarodnih odnosa i po ovom pitanju, odnosno, razlozi za guranje zahteva za međusobnim priznanjem u drugi plan. Ako se time i pokušava stati na put Putinovoj političkoj argumentaciji kojom ovaj izjednačava otcepljenje istočnih ukrajinskih teritorija sa samoopredeljenjem i nezavisnošću Kosova, nama se čini da su državničke debate besmislene i da običan čovek nema ništa od njih. Nadajući se da istovremeno može kritikovati dvostruke standarde Zapada na kome je većina država priznala nezavisnost Kosova, a sada odbijaju da priznaju pravo Donbasa na nezavisnost od Ukrajine, Putin će i dalje donositi odluke u skladu sa svojom vojnom i ekonomskom, a ne retoričkom moći. Reči i argumenti su nešto što je ostavljeno nama, običnim ljudima i građanima država u kojima živimo i one su naše jedino oružje – naša moć – a da je tako, dokazuje činjenica da nas se sistemski izbegava i ne daje reč ni kada se u naše ime nešto govori. Mišljenja smo da tu moć ne bi trebalo negirati niti je se odricati.

Zločini su razlog za delegitimizaciju svake vlasti, pa onda i srpske vlasti na teritoriji Kosova.

Da bi se pravo i pravda susreli, potrebna je hrabra i pravedna reč kojom bi se reklo da je priznanje nezavisnosti Kosova suočavanje sa zločinima koji su u naše ime počinjeni. Zločini su razlog za delegitimizaciju svake vlasti, pa onda i srpske vlasti na teritoriji Kosova. Svesni smo da bi se situacija nakon pravedne odluke usložnila: za vlast bi isplata reparacija za počinjene zločine bila više od finansijske komplikacije i poslednja linija odbrane cinizma kojem su i ljudi kojima se vlada ratom i nasiljem postali u međuvremenu skloni. Možda bi stvar bila drugačija da ljudi danas nisu toliko privrženi politici vlasti i države, odnosno da imaju sopstvenu, autentičnu i autonomnu politiku kojom bi se odvažili da intervenišu u onu vlasti artikulisanim govorom o tome da je nezavisnost Kosova danas moguće i potrebno priznati. Uverenja smo da bi se tada borili i za svoj neometan, miran, demokratski život u Srbiji.

Tekst je objavljen u Biltenu STANAR #16&17, jesen 2022. godine.

Ilustracija: Preklop slike murala „Lazareva kletva“u Užicu i slike kosovskih Albanaca koji prelaze granicu Kosova i Albanije 1999. godine.

Povezani tekstovi:

Da li je moguće misliti priznanje Kosova ako si Srbin?, Zoran Gajić

Kosovski fantazam, Petar Atanacković

Državotvorna opozicija i Kosovo, Željko Popović

Kosovo je srce vlasti Srbije, Branka Ćurčić

O čemu ćutimo kada ćutimo o Kosovu, Dejan Atanacković

Teritorija i Tabu, Branislav Dimitrijević

Nezavisnost Kosova nije dovoljna, Dragan Stojković

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh