Rijaliti politika kao sudbina
Skupštinska rasprava o francusko-nemačkom predlogu za Kosovo ponovo je pokrenula valove dosadnih tirada o rijaliti cirkusu koji je bujicom primitivizma i prostakluka navodno oblatio ugled i dostojanstvo tog uzvišenog zdanja u kojem neprilična ponašanja narodnih poslanika, štaviše, predstavljaju ogledalo naših sopstvenih nedostojnih naravi i niskog civilizacijskog nivoa. Po ko zna koji put, čuju se glasovi upozorenja da će se narodu ogaditi politika, iako politika u parlamentu odavno više ne stanuje, niti se tamo donose ključne odluke.
To se najbolje videlo u debati o Kosovu. Umesto argumentovane rasprave i konkretnih predloga, dobili smo takmičenje u patriotizmu sa negativnim predznakom: nije trebalo dokazivati ko je veći Srbin (to se već zna, najveći Srbi su na vlasti), već ko je manji izdajnik, ko je i kada prvi izdao, oni koji su vladali 1999, 2004 ili 2014. godine. Na kraju, svi su se prepoznali kao izdajnici, jer su morali da povlače nepopularne poteze u nemogućoj geopolitičkoj situaciji, koju su izazvali izdajnici iz prethodnih režima. Nakog tog kolektivnog posipanja pepelom, u uverenju da su ostali (naj)veći Srbi koji su najmanje izdali, poslanici su mogli preći na njima omiljene skupštinske teme: lične uvrede, Soraje i mangulice, infantilni i loš humor i ostale gnjavaže koje su samo medijima zabavne.
Ali nije da nismo upozoreni. Narodni poslanik Rističević jednom prilikom je izjavio da Skupština nije SANU i da je ne treba idealizovati, jer su u njoj „zastupljeni svi staleži“. Iako je ovo poslednje daleko od istine, poruka je jasna: Narode, kad se gadiš ili smeješ svojim narodnim predstavnicima, rugaš se i stidiš samog sebe. A oni koji bi hteli da u parlamentu čuju akademski intonirana izlaganja, mogu samo da očajavaju zbog niskog nivoa političke kulture i hegemonije rijaliti politike, koja odsustvo sadržaja i političkih ideja kompenzuje lažnim obećanjima i senzacijama koje privlače pažnju ostrašćenog biračkog tela.
Na delu je reakcionarna alijansa vlasti i estrade koja seže od 90-ih godina do danas, koja pustoši umove i džepove ljudi, otima javna dobra, a politiku svodi na večno vraćanje istog i već viđenog.
Uprkos nekim dodirnim tačkama između Skupštine i rijaliti programa, kritika parlamentarizma koja insistira na njihovom paralelizmu ne može daleko da dobaci. Ipak, predstavnički dom i hipermedijski rijaliti projekat imaju jednu zajedničku odliku koja se često ne vidi od vulgarnih prizora koje nam mediji bacaju u prvi plan: a to su obezbeđivanje relativno stabilnih radnih mesta. U skupštinskim klupama često godinama prebivaju poznata lica u istim strankama, a srećnici koji konačno uspeju da pređu cenzus i zasluže poslaničko mesto, sa olakšanjem mogu da se otresu epiteta neradnika otuđenog od naroda i etikete stranog plaćenika. Na sličan način, rijaliti reciklira estradni lumpenproletarijat, kojem se radnim ugovorima obezbeđuje učešće u narednoj sezoni. U oba slučaja, postignut je isti cilj: u naprednjačkom Zlatnom dobu, sto je postavljen za sve koji žele da jedu, a hleb je naravno iz domaće kuhinje. Rijaliti sponzoriše vladajuća stranka državnim parama, a narodni predstavnici biju bitke za nacionalne interese i trpe strahovite pritiske sa svih strana, pa im se mogu oprostiti povremeni ispadi, koji se kao dnevne vesti već sutra zaborave. Ono što ne zaboravljaju ni poslanici ni rijaliti igrači je lojalnost sistemu kojem duguju postojanje, prvi koriste Skupštinu kao mesto uhlebljenja i učvršćivanja vernosti strankama kojima pripadaju, dok drugi, iako često skandalizuju javnost skarednostima, imaju prećutnu dozvolu i podršku vlasti izraženu kroz podsticanje mobilnosti rijaliti radne snage. Tako se atraktivnijim i ambicioznijim učesnicima rijalitija pružaju mogućnosti uspešne medijske promocije, lakši pristup mondenskim događajima i kič manifestacijama koje reklamiraju profiterske projekte vladajuće garniture, pa sve do dobijanja novih radnih mesta (voditelji tabloidnih emisija na režimskim televizijama). Rečju, na delu je reakcionarna alijansa vlasti i estrade koja seže od 90-ih godina do danas, koja pustoši umove i džepove ljudi, otima javna dobra, a politiku svodi na večno vraćanje istog i već viđenog – onog lažno sveznajućeg Jednoga kojem ostali oportunistički podilaze ili ga rezignirano trpe.
Na koruptivne čari rijaliti politike nije imuna ni Narodna skupština. U političkoj teoriji, ovaj problem može se naslutiti u analizama uloge parlamenta i delovanja političkih aktera u procesu donošenja odluka. Sa jedne strane, konstatuje se značaj parlamenta kao najvišeg organa vlasti u kojem su zastupljeni interesi svih građana i njihovo posredno učešće preko narodnih predstavnika u odlučivanju o pitanjima bitnim za društvo u celini. Sa druge strane, prepoznaju se i priznaju neizbežne metamorfoze parlamentarne diskusije u posredne oblike stranačke propagande, koja vodi računa isključivo o uticaju na glasačko telo i njihovom opredeljivanju na sledećim izborima.
S razlogom nam se može učiniti iritantnim da građanina kao aktivnog političkog subjekta reprezentuje nekakav stranački poslušnik, što otvara pitanje na koji način smo prevalili put od pretpostavljenog odgovornog građanina do „rijaliti“ političara.
Upravo je taj drugi momenat, u obliku dnevnopolitičkog marketinga sa značajnom dozom demagogije, danas odneo prevagu. Tome treba dodati i navijačku atmosferu u skupštini, kojom poslanici vladajuće koalicije izražavaju pseću vernost liku i (zlo)delu predsednika države, kao i odavno poznatu činjenicu da je formiranje skupštinskih saziva uoči donošenja zakona već unapred dogovoreno iza zatvorenih vrata, čime se obezbeđuje potrebna vladajuća većina, tako da su, u trenutku kada poslanici zauzimaju svoja mesta u parlamentu, odluke unapred donesene, i to u interesu vladajuće većine. U tako postavljenom sistemu odlučivanja i izigravanja narodne volje, glavna vest više nije donošenje novih zakona, nego slučajevi preletanja narodnih poslanika, najčešće u tabor vladajuće stranke, čime se potvrđuje njena dominacija i dokazuje navodno ispravni politički kurs koji treba svi da slede u ime nacionalnog jedinstva u večito teškim vremenima. Umesto racionalne diskusije koja treba da dovede do postizanja konsenzusa ili barem kompromisa oko najvažnijih pitanja, dobili smo apologije lične vlasti i bestidnog sledbeništva kao logične ishode procesa sprovođenja deklarativnih vrednosti parlamentarne demokratije unutar uslova koji je stalno izneveravaju.
Kao poslednju aporiju predstavničke demokratije, valjalo bi problematizovati politički status narodnog poslanika kao predstavnika javnog interesa zainteresovanog građanstva. S razlogom nam se može učiniti iritantnim da građanina kao aktivnog političkog subjekta reprezentuje nekakav stranački poslušnik, što otvara pitanje na koji način smo prevalili put od pretpostavljenog odgovornog građanina do „rijaliti“ političara.
Ako bi se usudili na kratak istorijski osvrt tog razvojnog puta, on bi otprilike ovako izgledao: građanin svoje poličke konture dobija u epohi prosvetiteljstva, kada je na krilima filozofskog racionalizma krenuo u obračun sa feudalnim privilegijama aristokratije i sveštenstva. Međutim, odmah na početku te borbe platio je preveliku cenu: pobeda nad feudalizmom plaćena je njegovim silaskom sa istorijske scene. Građanin je skončao kao mrtvorođenče Francuske revolucije, čija je sudbina povezana sa padom jakobinaca, njegova politička smrt je nastupila onog trenutka kada je ranjeni Robespjer, dok mu je jedan od dželata pomagao da se obuče za stratište, uzvratio sudbonosnim rečima: Hvala Vam, gospodine.
Od tog trenutka, buržoazija kao vladajuća klasa kamuflira se u ideološki konstrukt nacije, odbacujući revolucionarni princip jednakosti, slobodu preinačuje u pravo na slobodno i neograničeno bogaćenje posednika i slobodu siromašnih da umru od gladi, dok se bratstvo srozalo na eho crkvenog morala. Umesto građanina, ustoličio se buržuj, koji uz podršku povodljivog malograđanstva, dolazi u sukob sa proleterom, sa kojim zapodeva klasni rat što tinja do naših dana.
Čini se da građanin i proleter dele zajedničku sudbinu od XX veka. Iako su nominalno bili prisutni u pravnim dokumentima i deklaracijama, izgubili su se u masama instrumentalizovanim u fašizmu i staljinizmu. Od posleratnog perioda, postaju nevidljivi usled zatrpanosti novim društvenim ulogama i ideološkim formulacijama. Za Tačerovu, postoje samo pojedinci i porodice, u naukama se barata sa prividno neutralnim statističkim kategorijama stanovništva, domaćinstva i radne snage. Tržišna logika tretira proletera kao proizvodnog radnika šizofreno rascepljenog na (samo)disciplinovanog proizvođača i kreditima i popustima razdraženog potrošača. U očima države, građanin ima dužnost da bude poreski obveznik i pravo da postane zadovoljni korisnik, koji opravdano zahteva dobro funcionisanje javnih službi. Država se predstavlja kao javni servis koji prima reklamacije korisnika. Korisni(k) građanin sa punim pravom može da javno postavlja pitanja nadležnim službama, u kojima nakrcani botovi iz administracija komunalnih preduzeća imaju mogućnost da ih nehajno ignorišu ili brutalno obmanu.
Na vrhu piramide ideoloških maski poslednja stoji ličnost koja traga za mentalnim zdravljem u procepu između navodne mogućnosti pune realizacije njenih potencijala i nužnosti usvajanja realnih očekivanja, koja zato ostaje u nametnutom stanju srećne rezignacije, zadovoljna kad je niko ne uznemirava. Tako pripremljenoj publici upućene su preporuke predsednika države i vladajuće stranke da „ništa ne brinu i da se ne sekiraju“, tj. da ostanu pasivni i potvrde konačni pad građanina u podanika, a proletera u apolitičnog zaposlenog radnika.
Otpor vladavini onih koji bez vlasti ne mogu i ne znaju, ali sve rade zbog nje, nije moguć bez svesti o tome da niko nije spasen od korupcije vlastitim vremenom, ali nije ni zauvek proklet i bezuslovno osuđen na nju.
U strukturi srpskog društva pod naprednjačkim režimom jačaju tendencije koje ga oblikuju u pravcu „američke paradigme“ i propisane vidljivosti koja razlikuje samo milionere, srednju klasu (samoeksploatišuće do it yourself gazde i beskućnike), što ne mogu zaustaviti ni aktivistički vapaji za građanskom neposlušnošću niti pouzdanje u buđenje radničke klase bez radničkog pokreta. Umesto prežaljenog građanina i poraženog, ali ne i pobeđenog proletera možda bi valjalo afirmisati figuru političkog borca, koji bi sačuvao njihove revolucionarne tradicije i potencijale. To bi značilo da klasno poreklo ne bi bilo presudno za njegovo određenje, takav borac ne bi bežao od teorije ili prakse, već bi se borio za ugrožene slobode i politička i socijalna prava na lokalnom nivou i radnom mestu. Takva vrsta političkog aktivizma ne može i ne želi da doprinese eventualnom povratku politike u narodnu skupštinu, koja više nije prepoznata kao mesto od značaja za sprovođenje javnog interesa (već kao prolazni oblik njegovog izopačenja), ali bi takav način borbe mogao da povrati dostojanstvo politike u javnom životu i uključi je u svakodnevne lokalne i globalne borbe koje ljudi vode protiv vlasti i njenih špekulanata. A time bi i mračni glamur rijaliti programa bio sabijen u sferu banalnog i dosadnog, gde mu je i mesto.
Dok rijaliti politika najviše vodi računa o boljem rejtingu kod biračkog tela napumpanog medijskom policijom, politika ljudi protiv bahatosti vlasti trebala bi da zahteva istinu i kada ona zapreti da naudi našem komforu. Otpor vladavini onih koji bez vlasti ne mogu i ne znaju, ali sve rade zbog nje, nije moguć bez svesti o tome da niko nije spasen od korupcije vlastitim vremenom, ali nije ni zauvek proklet i bezuslovno osuđen na nju. Spas nije nikome uskraćen, iako nije zamisliv kao jednokratan događaj, već kao napor koji se ponavlja i traje celog života. Prosto rečeno, zavisi od nas samih.
Kao korak u pravcu ohrabrenja na političku akciju, ugodno je prisetiti se stare mudrosti da je vladarima uvek neprijatno, jer znaju da je vladanje neprekidno odlaganje trenutka kada će ih svetina obesiti. Iako ovo osećanje neprijatnosti ne dovodi redovno do neslavnog kraja vlastodržaca, na tu ih nelagodu valja stalno podsećati. Osuditi rijaliti politiku značilo bi odbaciti glumatanja analitičara koji kroz geopolitičke tlapnje podstiču osećanja nacionalne ugroženosti (ili nadmenosti, po potrebi), kao i lažnu neutralnost državnih organa kada opravdane zahteve oštećenih i uskraćenih ljudi etiketiraju kao političke, sa namerom da im time oduzmu legitimnost, a sebi dodele ulogu nepristrasnog arbitra koji jedini pravilno tumači i sprovodi zakon. Početak rehabilitacije politike značilo bi priznanje da je ona naše pravo koje ne koristimo dovoljno i kojeg se ne odričemo i kad borba izgleda uzaludna.
—
Ilustracija: GKP/Bilten Stanar
—
Povezani tekstovi:
GKP – O ljudi moji, nema ljudi
Branka Ćurčić – Moralistička imaginacija politike
Željko Popović – Šta da se ne radi – politika iznad apatije i aktivizma
Zoran Gajić – Muka po aktivisti
Sylvain Lazarus – Politički subjekt
Nikola Đoković – Život bez ljudi – o jednoj dugoj usamljenosti
Ivana Maksić – Politički zalog nepozvanih
Aleksandar Nikolić – Okovani prometeji ili Srbija danas